субота, 11. март 2017.

Intervju - Smiljana Popov

Razgovor sa autorkom emisije "Beograd za početnike" - Smiljanom Popov

У посту који следи желим да поделим са вама разговор са љупком девојком која ме из недеље у недељу све више одушевљава. Њена ведрина и веселост се преносе на сваког гледатеља путем тв пријемника, речитост отвара врата нашег језика, а емисија упознаје са лепотама нашег дивног белог града.


Смиљана Попов, девојка са београдског асвалта, студирала је светску књижевност и завршила балетску школу "Лујо Давичо".
Страствени је заговорник бициклизма. Сматра да је Његово Величанство Бицикл превозно средство будућности, које нам омогућава а и то ће чинити и у будућности да побегнемо од халабуке модерног живота. Обожава танго јер захваљујући њему открива нови, свет пун топлине и лепоте.
Као свој највећи професионални успех истиче што је емисија чија је ауторка, "Београд за почетнике" постала прва тв емисија у Србији која је ушла  у просветни систем. Предлогом Секретаријата за образовање, емисију на часовима историје гледају основци и средњошколци. Мисија Смиљане Попов је да нам помогне да Београд што боље упознамо, да бисмо га више и волели.

Ауторка емисије "Београд за почетнике", Смиљана Попов на занимљив начин одговара на постављена питања. Прочитајте наставак :)



1. Како сте дошли на идеју да направите емисију о Београду и да ли сте и пре овог пројекта волели да истражујете наш лепи град?

Ова емисија је чини ми се мене сама нашла. Лутала је, тражила и онда нашла праву адресу да се настани и ту остане. Вазда су ме како новинарски тако и лично мамиле и плениле приче о Београду, тако величанствене у својој историјској монументалности, важности и готово историјској узбудљивости о којима ми, Београђани, појма немамо.

2. Како сазнајете за места о којима мали број становника Београда зна?

До прича долазим на најразличитије начине. Шетам и возим бицикл широм отворених очију и ушију. Волим да залутам у улице и чошкове које не познајем, како у предграђима и ободима града, тако и у "кругу двојке" и у "кругу тројке" где год ме мој бицикл одвезе и нанесе, па често откријем и права мала блага од прича. Тако сам једном возећи бицикл до Умке, у омиљеној бициклистичкој кафаници на обали Саве (за њену ушушканост знају само они на  "два точка", јер се са пута, из аутомобила не види) уочила таблу на којој пише да је на том месту била ђумрукана тј. царинарница између Турске и Аустроугарске, пред Први српски устанак. Добила сам идеју да снимим емисију о Остружници као првом српском и београдском Дедињу, где је Карађорђе  "кувао" Први српски устанак, што мало Београђана зна.
Читам новине, разговарам са зналцима, археолозима, историчарима али и  "обичним" Београђанима , који овај град познају и воле. Добијам писма од гледалаца, који би волели да неку причу виде испричану баш на  "почетнички" начин. Наравно, помаже ми и интернет као и бројне институције које ми уступају бројне фотографије и архивске материјале. На тај начин се, после сати и сати испред lap-topa, писања и стварања, рађа по једна епизода "Београда за почетнике".
Позивам Београђане и све који се тако осећају да ми се и сами јаве ако имају какву занимљиву причу на beogradzapocetnike@studiob.rs

3. Како раздвајате интересантна места од оних других?

Нека места су дефинитивно интересантнија од других, не умем да одговорим на ово питање. Једноставно знам да ће оно што мене људски и лично, али и новинарски сврби, дражи и радозналост побуђује бити занимљиво и гладаоцу. Да ли је то новинарски или људски њух, не умем да разлучим.


4. Има ли неко занимљиво место које Вам је сад постало посебно занимљиво, а за које сте сазнали захваљујући емисији?

Кроз ову емисију, открила сам и закорачила у руднике креча испод Скојевског насеља, фрижидер краља Милана Обреновића испод Ботаничке баште, нацистичке бункере на Бановом брду, београдске пирамиде, римску гробницу у Брестовику, пећине и лагуме београдског Монмарта, тј. Косанчићевог венца, Вишњичке бање, Земуна, вилу Добро поље Арчибалда Рајса, крај које пролазим трамвајем, стомак Дома синдиката који крије гигантске оргуље и шуму од 4000 цеви кроз коју сам се верала, заборављену вилу највољенијег београдског градоначелника и добротвора, Владе Илића, која му је конфискована, а у којој се данас налази луксузан хотел, заборављени рудник у утроби Авале и шта све не.
Гледајте  "Београд за почетнике" сваке суботе у 16:35 часова и откријте и сами овај наш чудесни град који тако дивно не знамо.

О нацистичком подземљу Београда, погледајте овде

О највољенијем београдском градоначелнику кога смо неправедно заборавили, погледајте овде

5. Ко је био најзанимљивији саговорник?

Кроз Почетнике је прошло на десетине, па и стотине племенитих, узбудљивих, скромних, обичних људи. "Познати" су ретки.
Гледаоче, па и мене највише разгаљују топле приче најстаријих Београђана који су неправедно скрајнути, па и потпуно заборављени у нашем медијском, глобалном селу. Али и животне сторије наших четвороножних, репатих суграђана, које се укрштају и те како мекано, са нашим, хомосапијенским.
Убедљиво највише реакција гледалаца побрала је прича о последњем парфемџији у граду и његовој старој породичној фабрици мириса у Улици краља Петра, човеку ретке топлине, учтивости и манира у нашој бахатој свакодневници. Његова радња чува готово конзервиран Београд из 50тих, 60тих, година прошлог века, па и старовременски начин опхођења са муштеријама, који је у ово време предаторског капитализма истребљен. Да нам то и те како недостаје потврђују разгаљени гледаоци који ту епизоду и даље не заборављају. Поред старог парфемџије сијасет реакција пристигло ми је на причу о куци Обренки, која се самоиницијативно спасила из обреновачких поплава, ускочивши у ватрогасни камион. Тек када је камион отичао на сервис у њему је пронађен престрашен пас. Ватрогасно спасилачка бригада је моментално Обренки кумовала, усвојила је и сада о њој брине чак стотину ватрогасаца дневно.

За мене нема ничег новинарски и људски занимљивијег од прича које гледаоце буде из "догматског дремежа" у коме хрче цело наше глобално село, које му дирају савест, емпатију и људскост.

О последњем парфемџији, погледајте овде

О куци Обренки, првом београдском псу ватрогасцу, погледајте овде

Поред њих ту су били и: последња београдска докторка за кишобране, власник првог српског аутобуса, бака Олга која два пута недељно промени три аутобуса да би видела свог пса Дабу у азилу у Раковици, београдски илегалац Душко Стојиљковић који је преживео логор на Бањици, Матхаузен и Голи оток  и сада у десетој деценији пише књигу, професорка књижевности Снежана Радојчић која је свој стан заменила шатором и живи на два точка, весели хор у Геријатријском центру Бежанијска коса само су неки од јунака "Београда за почетнике".

О власнику најстаријег српског аутобуса, али и о веселом хору пензионера, погледајте овде

О нашој суграђанки која је на пут око света кренула бициклом, старој сиглани која је претворена у најузбудљивији уметнички центар у граду, погледајте овде

6. Где у Београду волите да проводите слободно време?

Волим Аду Међицу, где је изостанак струје ту зелену енклаву у сред града сачувао од комерцијализације, обале Саве и Дунава, где год нема буке. Волим Београд пецароша, шетача, бициклиста, оних који воле псе, реку, тишину и којима не треба ништа више.
Једна од мени вољенијих дестинација је Остружница, где волим да свратим у кафаницу на месту старе царинарнице из 19ог века, где се роба Савом превозила између Аустроугарске и Турске. Волим шумовити пут од Остружнице ка Моштаници, који мало Београђана зна. Обожавам "зечији насип" који води од новобеоградских блокова до Јакова и салаша Стремен, који има ергелу коња. Тако близу, а тако далеко од Београда.
Препоручујем Забран крај Обреновца. Тамо има један диван сплав где се дивно сунча и пије лимунада у љуљашкама. Тзв "Тарзан плажа" такође је једна од омиљених дестинација београдских бициклиста.
Возим бицикл сама, са пријатељима, познаницима и незнанцима. За мене свака возња представља бег у здрав разум.
Плешем танго са зналцима и незналцима. И бицикл и танго за мене представљају насушна бекства у здрав разум и лепоту уз помоћ којих се живот шири и протеже "неподношљивом лакоћом постојања".


7. Да ли сте приликом снимања наилазили на неке проблеме, на пример да простор није безбедан, да не можете да нађете саговорника који ба Вас упутио у појединсти о неком месту?

Свако снимање емисије је страшно забавно искуство које надахњује, и топлином и знањем, јер сви моји саговорници су или хуманисти - професионалци своје струке или хуманисти - "обични" који верују и раде на успостављању неког бољег, праведнијег и саосећајнијег Београда. Истражујући подземни свет Београда, сусретала сам се са бројним суграђанима, слепим мишевима којих, веровали или не има више од Београђана.

8. Шта би била Ваша препорука за читатеље, које место би што пре требало да посете?

Мени посебно, лично и новинарско откриће је била београдска Света гора из 15ог века деспота Стефана Лазаревића на Космају, и данас жива. Препоручујем је Београђанима када моментално желе да побегну из града. Чаробна прича, натопљена чудесном историјом, а пејзаж, аутентично сочна сценографија за београдски "Game of Thrones".

Причу о овом прелепом месту погледајте овде.

9. Шта мислите шта Београду недостаје?

Београд је много више подређен аутомобилима, а не Људима. Погледајте градове у окружењу, Беч, Будимпешту, Љубљану - јавни простори намењени су грађанима, који их користе да у центру града одморе, да се опусте. Јавни простори у тим градовима пуни су клупа, столица па чак и лежаљки намењених за бесплатно уживање, а не власницима кафића, билбордима или паркинг местима.

Зашто је београдска трава само за гледање, погледајте овде.

Моја највећа замерка Београду је што није "bike frendly". Његова бициклистичка инфраструктура се не унапређује, као што је то тренд читавог западног света. Београд је ту у прошлом веку.
Бицикл је јефтин, не кошта ништа, не загађује, не производи буку, смањује гужву, а троши само масне наслаге. Иначе и статистике показују да земље са највећим бројем корисника бицикала имају најмањи проценат гојазних. Вожња бицикла смањује ризик од кардиоваскуларних болести, побољшава мишићни тонус, циркулацију, мишиће на леђима и саму кичму.


10. Шта је оно што Београђани често заборављају, а нама као становницима Београда је посебно важно?

Мене код Београда осваја његова урбана историја, чињеница да је овај град некад бацао светла далеко, да су ксенофобија и шовинизам биле апстрактне именице.
И даље не пристајем да се мој рођени град претворио у цивилизацијски дивљи Запад, где влада закон јачег. Они фини и паметни, пословично ћуте, док су јачи гласни и бахати. Оно што ме и новинарски и људски највише побуђује су мале, непретинциозне приче, далеко од звучне и званичне политике.
Трагам за причама које немају шансе у информативи, за онима које у гледаоцу могу да побуде нешто људско. Срећа је постала искључиво економски појам, обузети смо голим преживљавањем, а наша суштина сведена је на хомоекономикуса.
"Почетници" су посвећени малим причама и великим идејама Београђана, у каквом би граду волели да живе и шта сами раде за њега. Али не у смислу оптимистичног, ружичастог фризирања и шминкања стварности, већ анонимних "обичних" Београђана који за овај град нешто племенито и конструктивно раде.
Није важно где си рођен, већ колико поштујеш и волиш овај град.




6 коментара: